Oči

Oči

Vidim te tu, kako ležiš.
I znam da plakanje sledi,
Jer niko ne očekuje da se iko ovako zaledi.
Spavaš nevinim snovima.
Gledam ti usnu usahlu.
Niko ne želi da ikad te više vidi upravo takvu.

Skrhan prozaikom viđenih dana,
Umnih klonuća i duševnih rana,
Htedoh da kažem ti da nisi sama,
Ima nas mnogih što proždire tama.
Pružiću ruku ne jada, već spasa,
Samo mi pokaži boju tvog glasa,
Umilostivi nas osmejkom blagim,
Zubima bisernim, kikotom dragim.
Ne kloni telesno, ne toni jadno,
Ne juri grobu, umreti je gadno.
Ne zovi anđele! Ne idi k njima,
Niti daj da te obuzima tmina.
Jer svi te čekamo, imaj na umu
Da te svi volimo, ne traži glumu
U očima nam, jer tvoje još ćute,
Otvori ih, sama vidi nam skute
Jer svi smo jadnici, kukavni sebi
I želimo da se zbližimo tebi.
Želimo te natrag! Ponor je gnojan
A Gornjeg života sam nedostojan,
Te želim da vidiš kako je nama,
Umilnim, poniznim, grešnim dušama.
No, gle! Svi pevaju, lepe li scene,
Svi žele da vide oči sanene.
Bojene radošću, snom tela tiha,
Oči deteta mirnijeg od stiha
Tog večnog pesana svitaca poljskih
Gavrana nebeskih, virova morskih.
Svi te očekuju, stih nek se sroči,
Žele tek da malo otvoriš oči.

Anđele, ustani, ka nama kroči.

Za svetlo sutra

Za svetlo sutra

Časni krst sa visine preke svim svojim belilom sija,
Nadgledajući zelenu travu i kapiju od bakra.
I dok jak vetar nesmetano i nesputano ćarlija
Vrhovi grana borova udaraju u bela stakla.

Mlad crnorizac obeležava početak novog dana
Hodom do grobova starih mentora da zapali sveću,
I dok se zvono čuje umilno, otvoriće se strana
Koju je stari sveštenik krio svijenu na raspeću.

Na strani piše ko je sledeći da izbavi nas od zala
Ko je sledeći da nam iz Raja opet na zemlju kroči.
Taj novi Mesija biće jedna fina devojka mala
Što će nov zakon Gospoda nam u jednu pesmu da sroči.

Baklja

Baklja

Svirepi su dani dugi što prolaze sporo
I vuku te, jednolično, kroz zabit života.
Večno veče vekom spušta svoj zastor oporo
I teško, unutar te ispunjava strahota.

Koliko god da si hrabar, jeza vodu drži
Dok se mičeš i koprcaš nespretno u tami
Tog tunela, te tamnice što crnilom prži
Što te dere, no seti se – nikad nismo sami.

Pripalićeš onu baklju pravljenu od ulja,
Petroleja, parafina, voska to je smesa.
Poći ceš taj prvi korak, iako te žulja
Poderana cipela i rana nožnog mesa.

Svetlo baklje biće bledo, no ti nećeš stati,
Iako je tunel predug a vidljivost slaba.
Zvuci strašni će se čuti, no ti necćš dati
Zadovoljstvo češanja radoznalosti svraba.

Putem, baklja je sve bleđa, ali se ne gasi,
Nikad, nikako, jer joj to to dozvoliti neće
Tvoja volja i poštenje, začuće se glasi
Opet, ali ne strahote, nego tvoje sreće.

Pravo idi, puta ne znaš, jer put ti sam gradiš,
Sa svetlinom baklje krčiš prepreke u tmini,
Sve dosad što sam si proš’o, znao si da radiš
U ime izlaska iz tunela ka vedrini.

I kad dođe taj trenutak da tunel zabeli
Jer mu nema kraja, al’ drum bolje se nazire,
Ne zaboravi da bodrismo te niz put celi,
A ni baklju koja put i dalje ti nadzire.

(na vama je da pogodite naslov)

Pučina morska je plava, modra,
Hridina odozgo, kao zmaj,
Gleda prekorno u to plavo polje
Kome se nigde ne nazire kraj.

Vetar tad zapeva pesmu staru
Što je poodavno Hun jedan ču,
Lagano njišući bambusa šiblje
Što je u tišini čamilo tu.

Sunce je ronilo niže i niže
Kao pod teretom od vage tas,
Tada se, dok trava umorno diše,
Začuo lagani, umilni glas.

Devojka mlada je stajala mirno,
Zureći pravo u pučine rub,
Sitno je pojala, sklopljenih ruku
Stojeći mirno ko mramorni stub.

Suza joj krene niz obraz beli,
Kosa joj leprša na vetru sva,
Kako je sunce sišlo još niže,
To suza stade jače da sja.

Otklopi ruke mlada devojka,
A iz njih ispade tad sitan vez.
Kako je leteo ka suncu zašlom
Iza devojke se pročulo: „Rez!“

Skupivši kamere, ekipa krene
Režiser, zbor, dva kamermana,
Nasmejana, i devojka tad pođe,
Znajući da scena je kupljena.