Baklja

Baklja

Svirepi su dani dugi što prolaze sporo
I vuku te, jednolično, kroz zabit života.
Večno veče vekom spušta svoj zastor oporo
I teško, unutar te ispunjava strahota.

Koliko god da si hrabar, jeza vodu drži
Dok se mičeš i koprcaš nespretno u tami
Tog tunela, te tamnice što crnilom prži
Što te dere, no seti se – nikad nismo sami.

Pripalićeš onu baklju pravljenu od ulja,
Petroleja, parafina, voska to je smesa.
Poći ceš taj prvi korak, iako te žulja
Poderana cipela i rana nožnog mesa.

Svetlo baklje biće bledo, no ti nećeš stati,
Iako je tunel predug a vidljivost slaba.
Zvuci strašni će se čuti, no ti necćš dati
Zadovoljstvo češanja radoznalosti svraba.

Putem, baklja je sve bleđa, ali se ne gasi,
Nikad, nikako, jer joj to to dozvoliti neće
Tvoja volja i poštenje, začuće se glasi
Opet, ali ne strahote, nego tvoje sreće.

Pravo idi, puta ne znaš, jer put ti sam gradiš,
Sa svetlinom baklje krčiš prepreke u tmini,
Sve dosad što sam si proš’o, znao si da radiš
U ime izlaska iz tunela ka vedrini.

I kad dođe taj trenutak da tunel zabeli
Jer mu nema kraja, al’ drum bolje se nazire,
Ne zaboravi da bodrismo te niz put celi,
A ni baklju koja put i dalje ti nadzire.