Oči

Oči

Vidim te tu, kako ležiš.
I znam da plakanje sledi,
Jer niko ne očekuje da se iko ovako zaledi.
Spavaš nevinim snovima.
Gledam ti usnu usahlu.
Niko ne želi da ikad te više vidi upravo takvu.

Skrhan prozaikom viđenih dana,
Umnih klonuća i duševnih rana,
Htedoh da kažem ti da nisi sama,
Ima nas mnogih što proždire tama.
Pružiću ruku ne jada, već spasa,
Samo mi pokaži boju tvog glasa,
Umilostivi nas osmejkom blagim,
Zubima bisernim, kikotom dragim.
Ne kloni telesno, ne toni jadno,
Ne juri grobu, umreti je gadno.
Ne zovi anđele! Ne idi k njima,
Niti daj da te obuzima tmina.
Jer svi te čekamo, imaj na umu
Da te svi volimo, ne traži glumu
U očima nam, jer tvoje još ćute,
Otvori ih, sama vidi nam skute
Jer svi smo jadnici, kukavni sebi
I želimo da se zbližimo tebi.
Želimo te natrag! Ponor je gnojan
A Gornjeg života sam nedostojan,
Te želim da vidiš kako je nama,
Umilnim, poniznim, grešnim dušama.
No, gle! Svi pevaju, lepe li scene,
Svi žele da vide oči sanene.
Bojene radošću, snom tela tiha,
Oči deteta mirnijeg od stiha
Tog večnog pesana svitaca poljskih
Gavrana nebeskih, virova morskih.
Svi te očekuju, stih nek se sroči,
Žele tek da malo otvoriš oči.

Anđele, ustani, ka nama kroči.