Odlazak

Odlazak

Senka poodmaklog dana
Korakom laganim ide,
Odjedanput sve je tiše.
Ovde mene nema više.

Šapati se ljudski gase,
Koračaja nigde nema,
Na cestama svuda piše –
Ovde mene nema više.

Malo tog se promenilo,
A opet mi sve je strano.
Kao peska posle kiše
Ovde mene nema više.

Vreme stoji, leži, ide,
Osećam jad postojanja.
Moja sudba sve urniše,
Ovde mene nema više.

Stojim, zveram sam, potišten,
Duša moja teško diše,
Prošlosti sam večno lišen,
Ovde mene nema više.

Posveta

Posveta

Tebi, što te upoznah kraj jednog mladog hrasta.
Tebi, duge, plave kose i omanjeg rasta.
Tebi što me nijedanput odbijala nisi.
Tebi što ti ne smeta dok s ortacima visim.
Tebi što si posle škole gorke suze lila.
Što si mi, dok bejah s drugom, šamar opalila.
Tebi što se ponašaš ko kad uvek ispaštaš,
Što si drska, cinična, ali ipak opraštaš.
Tebi, što si tek uspela da posao nađeš,
Tebi, što si finansijski znala da se snađeš.
Tebi što si košmare uz reku znoja snila,
I što ti je poljubac opojan kao svila.
Tebi, što ti par godina nije bilo dosta
Da me bezuslovno voliš, sad bez daha ostah.
Tebi što grljenje nikad nije teško palo.
Eh, da je bar sreće, pa da ostade još malo.
Tebi, što si ridala i kosila vetrove.
Tebi, što si prozivala tamošnje svetove,
Što si klela Višnjeg da ti ne da mira, daha,
Tebi, što si tad ulila meni odron straha.
Tebi, što si disala tog dana tako teško,
Što si se pitala dal’ si ovde došla greškom.
Tebi, što si smešila se do kobnoga kraja,
Dok karcinom ne dovede te do izdisaja.

Tebi, što više ni nemaš fizičkog telesa,
Tebi, što me sada gledaš gore sa Nebesa.

Vernik

Vernik

Sablja mu je do bedara,
Krvava do balčaka,
Polje prepuno mrtvaka
Nigde svetlih tačaka.
Plač vojnika klanih zvuči
Ko hor bednih mačaka.

Njemu svet je barikada,
Mrzi ga još odvajkada.

Do kolena krvavoga
Njegovog je glava
Koju je od tela njenog
Odvojio. Trava
Pod njegovim tabanima
Razgažena spava.

Slomljena svud koplja leže,
Vazduh putuje sve teže.

Mlada žena glasno rida,
K njemu se pomalja,
On ni da je vidi neće
Sa ponosom kralja
Stoji i crveno nebo
Pogledom rastavlja.

Žena kuka za suprugom,
Dragim likom, bliskim drugom.

No, ni makac se ne mrda
Figura od jada.
Ženu kao da ne vidi
Nit onog što strada
Baš od njegove oštrice.
Umrla je nada.

Nema više glasnog rata
Kad brat je preklao brata,
Otac sina, đog dorata,
Deca ostaše sakata.

Pravo ide ta figura, sluti bedna jutra.
Veruje u slepo danas i u mrtvo sutra.

Potok

Potok

Rođen je da uvek ide, od rođenja teče, juri.
Probija se mlad kroz stene, jezdi pravo bez stajanja.
Divim se njegovoj formi, obliku mu i strukturi
Pomisao da zastaje vodi me do očajanja.

Potok raste, voda lije, nadolazi mnogo življa.
No danju on sija krasno, jurcajući kroz kamenje.
Kad veče proguta etar, scena biva nešto sivlja
Te taj potok kao da sporije obliva grumenje.

Na leđima sunčev odsjaj, a noću mesečev odraz.
Potok teži ka svom cilju, ka svršetku putovanja.
I dok mislim šta on misli, suza klizi mi niz obraz
Jer znam da ga iščekuje doba večnog umiranja.

Glavom zariven u reku, potok daje svoju dušu
Neprestano ka njoj ide. Želi sebe da istrebi.
Jecaji me prožimaju, u srcu zatičem sušu
I znam da svršetka nema kog bih prisvojio sebi.

Govor

Govor

Ovu čašu dižem u ime svih nam predaka!
Svih pokojnih duša što nam naciju čuvaše,
Svih heroja, crnorizaca, žena, seljaka,
Što su znali kako se izboriti za naše.

Dižem čašu ljudima, susedima nam bliskim,
Hrvatima, Bošnjacima, Vardarcima lepim,
Jer ih cenim k’o i Srbe, i zanosom istim
Širim prezir ka nacionalistima slepim.

Dižem čašu Slovenima, plemenu s Baltika
Što dođe na Balkan da se s Romejima bori.
Nije ni Alahov bodež ni crna Svastika
Doprinela da slovenska vatra skroz dogori.

Dižem čašu pametnim što gnušaju se rata,
Što cene poštenje, a ne prazne ideale.
Vreme mira je međ nama, pametan to shvata.
A strvine služe nama kao predmet šale.

Religija, nacija, jezik, opredeljenje –
Zašto bi nas to delilo? Pa zar nismo braća?
Cenim sve Balkance, za njih ovo je veselje
Govor kratim, jerbo noć je sve kraća i kraća.

Zato, pijmo za sabraću planinskog Balkana,
Svi zajedno, ruke gore, svako nek zapeva!
Doći će to bolje sutra, zarašće ta rana
Od koje i danas bespotrebna mržnja seva.

Oda Strasti

Oda strasti

U dva, tri koraka laka pod mesecom žutim
Igrali su dvoje mladih, veselo. Međutim
Tad zapljušti kiša, kijamet se ljut rasplamsa.
No par zaljubljenih duša ne pusti ni glasa.

Tajfun urla, hrid zarida, visoravan zevnu.
Negde na vrhu planine sedi kojot kevnu.
Mladić i devojka, ipak, korak ne smiruju,
Vrhovi prstiju im nežno se dodiruju.

Osmeh je na licu njegovom, njenom, ta scena
Dirljiva je, te zablista cela Vaseljena
Od koraka dvoje mladih što im se ne žuri
Da prestanu sa igrom na razjarenoj buri.

Oči

Oči

Vidim te tu, kako ležiš.
I znam da plakanje sledi,
Jer niko ne očekuje da se iko ovako zaledi.
Spavaš nevinim snovima.
Gledam ti usnu usahlu.
Niko ne želi da ikad te više vidi upravo takvu.

Skrhan prozaikom viđenih dana,
Umnih klonuća i duševnih rana,
Htedoh da kažem ti da nisi sama,
Ima nas mnogih što proždire tama.
Pružiću ruku ne jada, već spasa,
Samo mi pokaži boju tvog glasa,
Umilostivi nas osmejkom blagim,
Zubima bisernim, kikotom dragim.
Ne kloni telesno, ne toni jadno,
Ne juri grobu, umreti je gadno.
Ne zovi anđele! Ne idi k njima,
Niti daj da te obuzima tmina.
Jer svi te čekamo, imaj na umu
Da te svi volimo, ne traži glumu
U očima nam, jer tvoje još ćute,
Otvori ih, sama vidi nam skute
Jer svi smo jadnici, kukavni sebi
I želimo da se zbližimo tebi.
Želimo te natrag! Ponor je gnojan
A Gornjeg života sam nedostojan,
Te želim da vidiš kako je nama,
Umilnim, poniznim, grešnim dušama.
No, gle! Svi pevaju, lepe li scene,
Svi žele da vide oči sanene.
Bojene radošću, snom tela tiha,
Oči deteta mirnijeg od stiha
Tog večnog pesana svitaca poljskih
Gavrana nebeskih, virova morskih.
Svi te očekuju, stih nek se sroči,
Žele tek da malo otvoriš oči.

Anđele, ustani, ka nama kroči.

Za svetlo sutra

Za svetlo sutra

Časni krst sa visine preke svim svojim belilom sija,
Nadgledajući zelenu travu i kapiju od bakra.
I dok jak vetar nesmetano i nesputano ćarlija
Vrhovi grana borova udaraju u bela stakla.

Mlad crnorizac obeležava početak novog dana
Hodom do grobova starih mentora da zapali sveću,
I dok se zvono čuje umilno, otvoriće se strana
Koju je stari sveštenik krio svijenu na raspeću.

Na strani piše ko je sledeći da izbavi nas od zala
Ko je sledeći da nam iz Raja opet na zemlju kroči.
Taj novi Mesija biće jedna fina devojka mala
Što će nov zakon Gospoda nam u jednu pesmu da sroči.

Baklja

Baklja

Svirepi su dani dugi što prolaze sporo
I vuku te, jednolično, kroz zabit života.
Večno veče vekom spušta svoj zastor oporo
I teško, unutar te ispunjava strahota.

Koliko god da si hrabar, jeza vodu drži
Dok se mičeš i koprcaš nespretno u tami
Tog tunela, te tamnice što crnilom prži
Što te dere, no seti se – nikad nismo sami.

Pripalićeš onu baklju pravljenu od ulja,
Petroleja, parafina, voska to je smesa.
Poći ceš taj prvi korak, iako te žulja
Poderana cipela i rana nožnog mesa.

Svetlo baklje biće bledo, no ti nećeš stati,
Iako je tunel predug a vidljivost slaba.
Zvuci strašni će se čuti, no ti necćš dati
Zadovoljstvo češanja radoznalosti svraba.

Putem, baklja je sve bleđa, ali se ne gasi,
Nikad, nikako, jer joj to to dozvoliti neće
Tvoja volja i poštenje, začuće se glasi
Opet, ali ne strahote, nego tvoje sreće.

Pravo idi, puta ne znaš, jer put ti sam gradiš,
Sa svetlinom baklje krčiš prepreke u tmini,
Sve dosad što sam si proš’o, znao si da radiš
U ime izlaska iz tunela ka vedrini.

I kad dođe taj trenutak da tunel zabeli
Jer mu nema kraja, al’ drum bolje se nazire,
Ne zaboravi da bodrismo te niz put celi,
A ni baklju koja put i dalje ti nadzire.

(na vama je da pogodite naslov)

Pučina morska je plava, modra,
Hridina odozgo, kao zmaj,
Gleda prekorno u to plavo polje
Kome se nigde ne nazire kraj.

Vetar tad zapeva pesmu staru
Što je poodavno Hun jedan ču,
Lagano njišući bambusa šiblje
Što je u tišini čamilo tu.

Sunce je ronilo niže i niže
Kao pod teretom od vage tas,
Tada se, dok trava umorno diše,
Začuo lagani, umilni glas.

Devojka mlada je stajala mirno,
Zureći pravo u pučine rub,
Sitno je pojala, sklopljenih ruku
Stojeći mirno ko mramorni stub.

Suza joj krene niz obraz beli,
Kosa joj leprša na vetru sva,
Kako je sunce sišlo još niže,
To suza stade jače da sja.

Otklopi ruke mlada devojka,
A iz njih ispade tad sitan vez.
Kako je leteo ka suncu zašlom
Iza devojke se pročulo: „Rez!“

Skupivši kamere, ekipa krene
Režiser, zbor, dva kamermana,
Nasmejana, i devojka tad pođe,
Znajući da scena je kupljena.

Distanca

Distanca

Bledo svetlo gleda duž mračne odaje,
od jecaja tvojih meni srce staje,
bolno nek je, jadno, srce nek mi lomi,
ali, mila dušo, duhom ti ne kloni.

Pruži ruku prema tami, dušo usamljena.

Neka nebrojeni glasi zaplaču za tobom
melodijom mrtvih dana, mesečjom utrobom,
neka dele jad i čemer palih vilenjaka
što ti nektar nosaše kraj kovčega od stakla.
Neka svici ridaju dok zemlja tamni jadom,
nek te sveci uzdignu, u raj odnesu kradom,
nek te spas pomiluje, pa i ne Božjom voljom
nek te smrtni uzdignu i smatraju najboljom.

Iskorakni prema tami, dušo ucveljena.

Moj život je prazna knjiga,
tvoj je tužna pesma,
daljina i dalje tutnji,
putanja Nebeska,
suza gorkih zanavek je
odvijena česma.

Ore no kagaku

This would be the blog where I place bits and pieces of my poetic heart.

Yet another way to express my inner self.

Kumori/Shadow

Ovo bi bio blog gde postavljam delove i parčiće mog poetskog srca.

Još jedan, pak, način da izrazim moje unutarnje ja.

Kumori/Senka