Posveta

Posveta

Tebi, što te upoznah kraj jednog mladog hrasta.
Tebi, duge, plave kose i omanjeg rasta.
Tebi što me nijedanput odbijala nisi.
Tebi što ti ne smeta dok s ortacima visim.
Tebi što si posle škole gorke suze lila.
Što si mi, dok bejah s drugom, šamar opalila.
Tebi što se ponašaš ko kad uvek ispaštaš,
Što si drska, cinična, ali ipak opraštaš.
Tebi, što si tek uspela da posao nađeš,
Tebi, što si finansijski znala da se snađeš.
Tebi što si košmare uz reku znoja snila,
I što ti je poljubac opojan kao svila.
Tebi, što ti par godina nije bilo dosta
Da me bezuslovno voliš, sad bez daha ostah.
Tebi što grljenje nikad nije teško palo.
Eh, da je bar sreće, pa da ostade još malo.
Tebi, što si ridala i kosila vetrove.
Tebi, što si prozivala tamošnje svetove,
Što si klela Višnjeg da ti ne da mira, daha,
Tebi, što si tad ulila meni odron straha.
Tebi, što si disala tog dana tako teško,
Što si se pitala dal’ si ovde došla greškom.
Tebi, što si smešila se do kobnoga kraja,
Dok karcinom ne dovede te do izdisaja.

Tebi, što više ni nemaš fizičkog telesa,
Tebi, što me sada gledaš gore sa Nebesa.

Vernik

Vernik

Sablja mu je do bedara,
Krvava do balčaka,
Polje prepuno mrtvaka
Nigde svetlih tačaka.
Plač vojnika klanih zvuči
Ko hor bednih mačaka.

Njemu svet je barikada,
Mrzi ga još odvajkada.

Do kolena krvavoga
Njegovog je glava
Koju je od tela njenog
Odvojio. Trava
Pod njegovim tabanima
Razgažena spava.

Slomljena svud koplja leže,
Vazduh putuje sve teže.

Mlada žena glasno rida,
K njemu se pomalja,
On ni da je vidi neće
Sa ponosom kralja
Stoji i crveno nebo
Pogledom rastavlja.

Žena kuka za suprugom,
Dragim likom, bliskim drugom.

No, ni makac se ne mrda
Figura od jada.
Ženu kao da ne vidi
Nit onog što strada
Baš od njegove oštrice.
Umrla je nada.

Nema više glasnog rata
Kad brat je preklao brata,
Otac sina, đog dorata,
Deca ostaše sakata.

Pravo ide ta figura, sluti bedna jutra.
Veruje u slepo danas i u mrtvo sutra.

Potok

Potok

Rođen je da uvek ide, od rođenja teče, juri.
Probija se mlad kroz stene, jezdi pravo bez stajanja.
Divim se njegovoj formi, obliku mu i strukturi
Pomisao da zastaje vodi me do očajanja.

Potok raste, voda lije, nadolazi mnogo življa.
No danju on sija krasno, jurcajući kroz kamenje.
Kad veče proguta etar, scena biva nešto sivlja
Te taj potok kao da sporije obliva grumenje.

Na leđima sunčev odsjaj, a noću mesečev odraz.
Potok teži ka svom cilju, ka svršetku putovanja.
I dok mislim šta on misli, suza klizi mi niz obraz
Jer znam da ga iščekuje doba večnog umiranja.

Glavom zariven u reku, potok daje svoju dušu
Neprestano ka njoj ide. Želi sebe da istrebi.
Jecaji me prožimaju, u srcu zatičem sušu
I znam da svršetka nema kog bih prisvojio sebi.

Govor

Govor

Ovu čašu dižem u ime svih nam predaka!
Svih pokojnih duša što nam naciju čuvaše,
Svih heroja, crnorizaca, žena, seljaka,
Što su znali kako se izboriti za naše.

Dižem čašu ljudima, susedima nam bliskim,
Hrvatima, Bošnjacima, Vardarcima lepim,
Jer ih cenim k’o i Srbe, i zanosom istim
Širim prezir ka nacionalistima slepim.

Dižem čašu Slovenima, plemenu s Baltika
Što dođe na Balkan da se s Romejima bori.
Nije ni Alahov bodež ni crna Svastika
Doprinela da slovenska vatra skroz dogori.

Dižem čašu pametnim što gnušaju se rata,
Što cene poštenje, a ne prazne ideale.
Vreme mira je međ nama, pametan to shvata.
A strvine služe nama kao predmet šale.

Religija, nacija, jezik, opredeljenje –
Zašto bi nas to delilo? Pa zar nismo braća?
Cenim sve Balkance, za njih ovo je veselje
Govor kratim, jerbo noć je sve kraća i kraća.

Zato, pijmo za sabraću planinskog Balkana,
Svi zajedno, ruke gore, svako nek zapeva!
Doći će to bolje sutra, zarašće ta rana
Od koje i danas bespotrebna mržnja seva.

Oda Strasti

Oda strasti

U dva, tri koraka laka pod mesecom žutim
Igrali su dvoje mladih, veselo. Međutim
Tad zapljušti kiša, kijamet se ljut rasplamsa.
No par zaljubljenih duša ne pusti ni glasa.

Tajfun urla, hrid zarida, visoravan zevnu.
Negde na vrhu planine sedi kojot kevnu.
Mladić i devojka, ipak, korak ne smiruju,
Vrhovi prstiju im nežno se dodiruju.

Osmeh je na licu njegovom, njenom, ta scena
Dirljiva je, te zablista cela Vaseljena
Od koraka dvoje mladih što im se ne žuri
Da prestanu sa igrom na razjarenoj buri.