(na vama je da pogodite naslov)

Pučina morska je plava, modra,
Hridina odozgo, kao zmaj,
Gleda prekorno u to plavo polje
Kome se nigde ne nazire kraj.

Vetar tad zapeva pesmu staru
Što je poodavno Hun jedan ču,
Lagano njišući bambusa šiblje
Što je u tišini čamilo tu.

Sunce je ronilo niže i niže
Kao pod teretom od vage tas,
Tada se, dok trava umorno diše,
Začuo lagani, umilni glas.

Devojka mlada je stajala mirno,
Zureći pravo u pučine rub,
Sitno je pojala, sklopljenih ruku
Stojeći mirno ko mramorni stub.

Suza joj krene niz obraz beli,
Kosa joj leprša na vetru sva,
Kako je sunce sišlo još niže,
To suza stade jače da sja.

Otklopi ruke mlada devojka,
A iz njih ispade tad sitan vez.
Kako je leteo ka suncu zašlom
Iza devojke se pročulo: „Rez!“

Skupivši kamere, ekipa krene
Režiser, zbor, dva kamermana,
Nasmejana, i devojka tad pođe,
Znajući da scena je kupljena.