Vernik

Vernik

Sablja mu je do bedara,
Krvava do balčaka,
Polje prepuno mrtvaka
Nigde svetlih tačaka.
Plač vojnika klanih zvuči
Ko hor bednih mačaka.

Njemu svet je barikada,
Mrzi ga još odvajkada.

Do kolena krvavoga
Njegovog je glava
Koju je od tela njenog
Odvojio. Trava
Pod njegovim tabanima
Razgažena spava.

Slomljena svud koplja leže,
Vazduh putuje sve teže.

Mlada žena glasno rida,
K njemu se pomalja,
On ni da je vidi neće
Sa ponosom kralja
Stoji i crveno nebo
Pogledom rastavlja.

Žena kuka za suprugom,
Dragim likom, bliskim drugom.

No, ni makac se ne mrda
Figura od jada.
Ženu kao da ne vidi
Nit onog što strada
Baš od njegove oštrice.
Umrla je nada.

Nema više glasnog rata
Kad brat je preklao brata,
Otac sina, đog dorata,
Deca ostaše sakata.

Pravo ide ta figura, sluti bedna jutra.
Veruje u slepo danas i u mrtvo sutra.