Potok

Potok

Rođen je da uvek ide, od rođenja teče, juri.
Probija se mlad kroz stene, jezdi pravo bez stajanja.
Divim se njegovoj formi, obliku mu i strukturi
Pomisao da zastaje vodi me do očajanja.

Potok raste, voda lije, nadolazi mnogo življa.
No danju on sija krasno, jurcajući kroz kamenje.
Kad veče proguta etar, scena biva nešto sivlja
Te taj potok kao da sporije obliva grumenje.

Na leđima sunčev odsjaj, a noću mesečev odraz.
Potok teži ka svom cilju, ka svršetku putovanja.
I dok mislim šta on misli, suza klizi mi niz obraz
Jer znam da ga iščekuje doba večnog umiranja.

Glavom zariven u reku, potok daje svoju dušu
Neprestano ka njoj ide. Želi sebe da istrebi.
Jecaji me prožimaju, u srcu zatičem sušu
I znam da svršetka nema kog bih prisvojio sebi.